Становништво и насеља

У Републици Српској живи 1.391.593 становника (подаци из 1996. год.), те је просјечна густина насељености 56 ставника на км², што је сврстава у ред ријетко насељених европских земаља. Уз то је, регионални размјештај становништва веома неравномјеран (нпр. Херцеговина 20 стан/км² а Посавина и Семберија 150 стан/км²), што представља додатни проблем за економски и укупни развој Републике Српске.

Још у прошлом вијеку већинско становништво у бившој СР БиХ је било православно (Срби), што показује и попис из 1865. године када је забиљежено 46,3% православних, 30,7% муслимана и 22,7% католика. Сличан однос у оквуру етничке структуре биљежи и последњи аустроугарски попис 1910. године (43,5% православних, 32,2% муслимана и 23,3% католика). Већинско православно становништво забиљежено је и пописима у периоду између два светска рата (1921. и 1931.), те и у знатном дијелу послијератног перода (пописи из 1948, 1951. и 1961). Попис из 1971. године први пут је показао да је измијењена етничка структура становништва бивше СР БиХ и да су муслимани у њој постали релативна већина (39,6% муслимана, 37,2% Срби и 20,6% Хрвати).

Срби чине преко 90% укупног становништва Републике Српске, али ту живе и: Бошњаци, Хрвати, Чеси, Украјинци, Словаци и други. У службеној употреби је српски језик и ћирилично писмо. Већина становништва Републике Српске је православне вјероисповјести, а поред Српске православне цркве постоје и друге вјерске заједнице: католичка, исламска, јеврејска и друге.

Концентрација становништва и насеља у Републици Српској усмјерена је ка нижим перипанонским просторима и уз ријечне долине, док су брдско планинска и карстна подручја веома ријетко насељена. Томе треба додати да је и старосна структура становништва ријетко насељених подручја неповољна, нарочито рубних простора где се углавном задржала категорија старог становништва. Планински и карстни простори Српске (посебно Херцеговина, Крајина) представљају емиграционе зоне из којих се становништво стално исељавало, а посебно након Другог свјетског рата и то у правцу Војводине. Тај процес исељавања настављен је и касније, али у правцу развијених урбаних центара, па и према мањим градовима. Све је то утицало на садашње велике разлике у погледу просторног размјештаја становништва Републике Српске.

Природни (ријечне долине, близина рудних богатства и сл) и саобраћајно-географски услови чине основне факторе развоја и концентрације становништва, насеља и привредних дјелатности. У долинама већих ријечних токова развила су се бројна насеља, па и највећи градски центри у Републици Српској. Неки од њих су макрорегионални, регионални или субрегиоални центри својих функционалних подручја. Бања Лука, као једини макрорегионални и водећи привредни и културни центар Републике Српске развио се на обалама ријеке Врбас, а у долини Саве субрегионални центар Брчко, односно на Требишњици регионални центар Требиње. У долини Сане и у близини рудних лежишта развио се важан субрегионални центар Приједор, слично као и у долини Дрине регионални центар Зворник. На ушћу Спрече у Босну, развио се регионални центар Добој, на ушћу Сане у Уну Нови Град, те на ушћу Ћехотине у Дрину регионални центар Србиње. У долинама ових као других мањих ријека смештена су такође бројна градска насеља различитог централитета.